Moj deda Mile imao je jedan ritual nedeljom.
Žuta supa sa dukatima bila je na stolu, svi smo jedva čekali da probamo to blago. Gledali smo u one dukate, a miris širio se kujnom.
Deda je sipao pun tanjir do vrha, pa pošto je malo bio kriv taj njegov deo tu gde on sedi, stavljao bi viljušku ispod tanjira da napravi ravnotežu i dosuo taman toliko da bude tanjir pun, a da se ne preliva. Radio je to polako i sa velikom preciznošću. Dok smo mi onako halapljivo jeli, on bi mincao tu viljušku, pa sipao bibera, pa gledao u tanjir i polako jeo.
Uvek sam se pitala : Bože, sto ne sipa iz dva puta, nego se muči.
Al sad mi je jasno.
Prvo, svako od nas ima svoju meru žute supe i to je amin. Nismo mi svi isti i svako zna u dukat koliko mu treba da mu sve bude potaman.
Drugo. Jednom sam tako i ja usula baš da vidim u čemu je fora.
Sipam I gledam i shvatim da kad tako uspete dupke puno, pa se ona zacakli, izgleda kao Banat ravno. U tanjiru Banat. Verujem da je moj deda u svom tanjiru svake nedelje gledao Banat i iznova i iznova video sve te njive koje je orao.
Deda je danas na nekom drugom mestu. Tražila sam tu viljušku dugo. Našla sam silne neke sitnice u onom šifonjeru, ali ne i tu viljušku. Kao da je u zemlju propala. Posle nekog vremena sam shvatila.
Sigurna sam da je poneo sa sobom, jer tek sa njom je mera prava.
A ja? Moju meru moram naći sama, da nije premalo, da nije previše, nego baš taman. 🍀
