Tih dana bila sam kod kuće. Sedela sam u stanu, sama, u potpunom rasulu. Nisam se osećala najbolje tih dana. Sklupčana na kauču, televizor mrmlja već uobičajno, vrtim se danima u tih par kvadratnih metara. Kauč-kuhinja-kupatilo. Nema naznaka da će mi biti bolje i taj oseaj bespomocnosti me potpuno obuzima. Vrti se danima isti program na tv-u, telefon mi zvoni neprestano, ali mi se nešto baš i ne priča. Pogledala sam prema terasi, kad stoji golub. Pa još jedan. Hm. Samo sam ih pogledala i nisam imala snage nizašta drugo. Sutra ujutro, opet stoje i gledaju. Jedan se zaleteo i pokusao da uđe unutra, ali su vrata od terase bila zatvorena, pa je usledilo samo jedno glasno BUM o staklo. Pomislila sam: Bože, ovde sam godinama i nikad se ovo nije desilo. Nekako sam smogla snage, uzela jednu plasticnu posudu i usula im vodu. Iznela sam na terasu i opet zaspala. U tom polusnu, setila sam se jedne scene iz detinjstva.
Mama je imala jednu igru sa nama kad smo bili mali. U stanu u kom smo živeli bio je mali špajz sa malim prozorom, toliko malim da je sluzio za ventilaziju. Jednog dana golubica je tu napravila gnezdo. Vredno su donosili grančice, gugutali i mi kao deca gledali smo ih svaki dan. Jedan dan je mama dotrčala i rekla kako su nam golubovi nešto doneli. Otrčali smo u špajz, a na polici je stajala čokolada.
Presrećne smo odmotavale tu čokoladui jele u slast. I tako, s vremena na vreme, kad je baš trebalo, golub bi opet doneo čokoladu.
Došli su tu i mali golupčići, a i mi smo porasle i prećutno smo znale da je “golubica” ta koja je donosila tu čokoladu.
Trgnem se tako sa tom pričom u mislima i gledam dva goluba na terasi, koji me gledaju svih ovih dana dok sam bolesna.
Ustajem jedno jutro, osećam se sjajno. Spremam doručak i po navici, pogledam na terasu. Njih više nije bilo.
Zvoni telefon. Na ekranu: Mama.
“Kako si?”
“Mnogo bolje! Inače, setila sam se čokolade i golubice, znaš?”
Nasmejala se.
“Otkud ti to sad?”
Eto onako, golubice moja.
Poslala je ona čitavu flotu golubova da me paze i da bdiju i čim su videli da sam ustala, ustali su i oni. Hvala vam drugari moji za čokoladu.
Nasmejem se i isti je ukus u ustima, kao nekad: ukus ljubavi, sreće i čokolade.