Sreda, upeklo sunce, sreda, hladi klima, zove me sestra: doći će sa klincima da malo sviramo.
E super, napraviću jednu veliku limunadu sa medom, pa gledam onako po stanu gde mi je neki bokal. Gore na polici stoji bokal koji mi je baka dala, sve u kompletu sa čašama. Onaj stari bokal za vino, pa one široke čaše bez nogica. Kako mi je i sama rekla da se pre vino pilo, ono domaće. Skinem onaj bokal, perem ga, a slike mi same naviru iz njihovih života, kao flesbekovi. Bokal na stolu, pa slavlje kada su se rodile moja mama i tetka, pa Sveti Nikola pa gosti iz celog Banata, od Ostojićeva preko Čoke. Pa gde su disnotori i zima ona, valjalo se ugrejati. O letu da ne govorim, puna prikolica lubenica, dinja, otvoriš jednu, nije dovoljno slatka, baciš, a ti u potragu za baš tom pravom. Deda u bokal vino pa i soda voda, smeje mu se brk u hladu i lagano.
Prijatelji, kumovi, svatovi, slavlja i daće, sve sa tim bokalom i tim čašama se pevalo, slavilo i plakalo. Koja je vrednost tog bokala?
Da ga vidite na pijaci koliko biste ga platili?
Gledam onu moju gitaru preko puta mene. Ostaće i ona jednog dana i naslediće je neke male ruke, kao ja taj bokal. Uz nju sam pevala, slavila, plakala, putovala, toliko toga je stalo u to parče drveta i zice.
Da li će to parče nekog drveta nekom značiti kao što znači meni? Možda će je svirati, prodati, okačiti o zid.. Ko to zna…
Zvoni sestra na vratima, sipam im limunadu i čujem uzdah nećaka :
“Keka, kako je ovo ukusno!”
Ukusno je, jer je u toj čaši zapis vremena – njihov i naš. Juče, danas i sutra, za nove uspomene, da svo bogatsvo stane u jedan bokal. I to je sve što imamo, taj ukus u ustima, tu pesmu u grudima, to je naše.
Uzdravlje!